Geographical coordinates:

North - 44° 16' 56,7"   East - 20°8' 20,20"

Geographical location & Original name:  Europe, Srbija,Gornji Mušić 

И   МОЈЕ   ЈЕ   СЕЛО   ГЛОБАЛНО   !

ЛЕКТИРА

Књига Мирка С.Марковића EVERGREEN која у две новеле описује догађаје из наше средине. 
То су ОКРАЈАК и ЛАЈКОВАЧКОМ ПРУГОМ. 
Обе приче свој миље имају у аутентичнимпределима овог краја, док је ОКРАЈАК директоно лоцинарана у заселак МАЛА МАРИШТА. 
Књига је брзо нашла пут до поблике и читалаца, а ми Вам поклањамо ону која се догађа код нас. Климом на насловну страну књиге ућићете у чидесни свет литературе... 

 

 

 

ОКРАЈАК
 

О Милуну се у селу причало као примеру човека који је успео. И онако. Деловао је када о празницима дође. Обуче мундир, па се накинђури и накачи гвожђурију. Нико тада није знао шта више звецка. Јал* прапорци на чези када је долазио од најближе железничке станице Бабајић - Љиг, јал* ордење, јал* ситниш за децу, јал* сабља. Та сабља је била посебна прича. Намерно ју је носио бар двадесет сантима ниже но што је прописано. Звечи сабqљ ко ћускија. Сви трче на прозоре кад у даљини чују звоњаву као не знају да поп Милан још није направио звоник, па им се привиђа чекетало. А и да звечи, кад има шта. Није шала, гардијски наредник, па још интендант.

 
Знам, ми деца, кад он дође, набијемо се уз плотове и пиљимо у његове официрске чизме и рукавице које је и по највећој врућини носио. Велики је господин био. Кад види неког од нас, деце из фамилије, а он стане. Зовне нас, командује мирно и к'о неки орден, свечано уручи двобанак. Онда му ми салутирамо и на-ле-во круг, табане о тур стремо трчећи у Проданов дућан по свилене бомбоне. Мислили смо краљ, војвода Мишић, где који генерал, па Милун.
И причало се, свашта се за њега причало.
Причало се да је сам престолонаследник кад му је отац погинуо пред крај светског рата, ослобађајући Марибор, рекао да ће ишколовати његово сироче за свог официра.
И би тако - некако.
Додуше, није га ишколовао престолонаследник, него нешто општина, а највише наш деда који је продао најдебљег овна за Милунов одлазак у Загреб, у подофицирску школу.
Вредан је био Милун. Деда нам је рекао да су га после друге године одмах забезецовали за гарду. И у трупи су га хвалили. жива штета {то није командовао већом јединицом. Е, онда има нешто што никако пред децом нису хтели да причају. Тек, Милун је нешто грдно згрешио. Једва је сачувао "чварке", ордење и сабљу. Опет кажу, сувише се истицао код ћерке неког генерала, а ћерка била удата за неког пуковника, па ... Детаље не знам, стварно пред децом нису причали, али ми то схватили  када су Милуна и мог оца јурили момци са игранки у околним селима, па их не стигну  него из шљивика прете и псују. Наиме, они су ма игранкама били нераздвојни.


Мој отац је свирао фрулу, а Милун свирао све жичане инструменте од тамбуре до контрабаса . Сви смо мислили да он сигурно најбоље свира, тамо на двору, јер када са старим изанђалим бегешом овде прави таква чуда, шта ли тек ради са оним новим... Сигурно је то у питању, јер сви кажу да је то било због тамбурања...
Било како било, Милун оста у гарди, али као интендант и то надзорник краљевог свињца. Он то није крио, чак се поносио. Кажу, знао је по помијама боље од свих какво је стање на двору. Касни ли апанажа, кад је који пријем, кад долазе министри на ручак, на вечеру. Кад се ко посвађа, па га раније испрате. Све је Милун преко свиња знао. Ипак, најбоље се сећам када нам је окупљенима око огњишта за Божић причао о ђаконијама које се на двору једу и како се код краља не штеди на храни. Сви, осим деде и нас деце, су одобравали краљев јеловник. Деда је замишљено ћутао, а ми гладно гутали слине.
Сећам се, Милун би узео чокањ, замезио луки сир и почео:
Уђем ја тако са два борца у кухињу, а на столу сваки дан за помије спрема векне белог хлеба са исеченим окрајцима. Мали престолонаследник воли само реш окрајке са путером и пекмезом., и то ломљене. Ако се гувернанта пређе, па одсече, ух. Не дај, боже. Суботом, недељом и празником - кифле. [Шоље са белом кафом тек допола попијене, а јаја са само жуманцем издубљена. Салама исечена, ољуштена у сваком другом тањиру недирнута ...
Шта је то салама тада нисмо знали, али, сигуран сам, да бисмо сви мењали славске ручкове за те доручке.
Код трећег чокања на ред би дошао ручак. Сви су ракији приписивали Милунова набрајања недирнутих или тек начетих јела, посластица за које до тада нисно ни чули. Ни одрасли нису могли да верују да неко, макар и краљ, баца храну.
Да би своје приче учинио уверљивијим Милун је све своје сусрете са краљем или краљицом мајком интимизирао. Те дође краљ па пита Милуна ово, саветује се за оно, а краљица мајка га моли да помери креденац, и све тако ... Чим примети да пажња и вера у његову прићу падају, Милун сложи причу како га је краљ рибао. Једне ноћи ћу се стално сећати.
Као Милун се једаред прешао па свињама уз помије дао и неко месо. Кад то чу краљ, одмах га натеро у парадно одело, па на рапорт. Силно је викао на њега и рекао да се месо сме давати само псима, и то не пудлицама, него чуварима и ловаћим. Још је морао сто пута да напише у специјалну свеску рапорта:
Милуне, не дај свињама месо. Подивљаће!
Тога се добро сећам.
Да, сећам се још колико сам тада маштао да једнога дана ја будем војник код стрица Милуна. Све бих урадио за оне векне белог хлеба, макар и без престолонаследникових реш окрајака и пекмеза. Сакупљао бих га, не бих га давао ни свињама. Све би чувао и стављао у велики xак. Чувао за после војске. Правио бих попару.
Стриц Милун је погинуо у априлском рату, у Реснику, бранећи краљевски свињац. Млади престолонаследник, готово дете, је заждио на џем и бисквите у Лондон, и тамо остао.
А ја, данас га се све чешће сећам. Осећам потребу да ми неко тако лепо прича о белом хлебу, макар и без оних окрајака.

 

 
 

Време

Издвајамо

ЖИВОТИЊАРЕЊЕ

СЕОСКИ ТУРИЗАМ

РЕЦЕПТИ

E- ПИЈАЦА

ПРЕПОРУЧУЈЕМО